Iskustvo socijalizatora

To je bio važan dan za našu peteročlanu obitelj.

Tog je dana mali četveronožni "plišanac" pod imenom Falcon postao član naše obitelji.

Ne znam tko se kome više veselio tog dana, da li Falcon nama ili mi njemu- uzbuđenje i radost bili su obostrani.

Sjećam se da je prva stvar koju su naši klinci napravili kad smo došli doma bio prelazak sa stolaca i trosjeda na pod (možda nije loše napomenuti da imamo sina starosti 9 i blizanke od 6 godina?). Svi su htjeli biti bliže Falconu, po cijele su dane ležali s njim na podu i mazili se. Po stanu su se vukle deke; klinci su čak bili spremni i spavati s Falconom na podu samo da mu budu bliže...

Prvi mjesec bio je nadasve zanimljiv. Iako smo dobili detaljne upute za "rukovanje" psom, bilo je tu par iznenađenja kojima se nismo nadali. Znali smo da bebe psi imaju mali mjehur i da često mokre, i prvih par noći su se pretvorile u trčanje po par puta pred zgradu ne bismo li odmah od početka naučili Falcona da treba obavljati nuždu vani. Bilo je tu i krivih signala, trebalo je NAMA vremena da shvatimo kad Falcon treba ići van, pa nam je bilo skroz normalno tu i tamo u stanu pronaći poneku lokvicu.

No najsmješnije nam je bilo kad su se po stanu znale pronaći i male smeđe bombice.

Sjećam se, Falcon je tada bio već veći i jasno je davao signale kad treba ići van, no jednu smo se večer vratili kasno doma s zabave i bilo smo jako umorni. Falcon me je pokušao probuditi s pusicama, zatim mi je nježno zubima vukao ruku, a ja sam i dalje bila toliko umorna da sam mislila da će ga to proći. Nije dugo prošlo, a iz sna me trgnuo smrad kraj samog uzglavlja. Falcon nije mogao izdržati, obavio je veliku nuždu kraj našeg kreveta, a ja sam se samo nasmijala jer sam znala da sam prije dobila sve moguće signale i upozorenja koja sam, eto, ignorirala.

Jedna od najvećih dobrobiti psa (ako se pita mog muža) bio je apsolutno čist i uredan stan. Iako volimo tu i tamo ostavit neke papuče po podu, prvih par mjeseci sakrili smo sve s donjih polica u stanu. Falcon je stavljao u usta sve na što bi naišao. Kad smo mislili da smo spremili sve, bilo je dovoljno da cure obuku haljine i da ih Falcon lovi po stanu, jer eto pronašao je nešto lepršavo za igru.

U cijeloj toj priči bili smo neizmjerno zahvalni Koordinatorici socijalizacije na njenim savjetima i supportu. Nikad ranije nismo imali psa, a odgoj takvih pasa zahtijeva veliku ljubav i predanost. Bilo je tu situacija kad smo mislili da smo prestrogi prema psu i neke su nam stvari teško padale (kao npr. činjenica da pas ne može vući kako želi, već treba slušati i hodati na opuštenoj lajni), no kad smo dobili dublje značenje zašto nešto radimo, puno se sve činilo lakše.

Danas kad s odmakom gledamo naših prvih 6 mjeseci s Falconom, mogu reći da je to bilo zahtjevno, ali još više zabavno iskustvo. Često nas ljudi pitaju kako ćemo se odvojiti od Falcona kad dođe vrijeme za pravu školicu u Silveru. Mi na to kažemo- razmišljat ćemo o tome kad dođe vrijeme. Duboko u sebi znam da će nam rastanak biti težak, ali isto tako znam da smo učinili dobro djelo za neku osobu kojoj će taj pas pomagati. A osim toga, isto tako znamo da će u Silveru opet trebati socijalizatore za nove male peseke, a mi ćemo se opet s ljubavlju i predanošću prijaviti za socijalizaciju neke nove male njuške.

                                                                                                                                                                             Obitelj Zgrablić